Повод за овај текст јесте објава општинског већника Санела Диздаревића у вези подизања споменика капетану Војске Југославије Велиши Кијановићу.

Наш већник се правда јер је пре два месеца гласао на седници већа за постављање наведеног споменика, али је након сазнања да је капетан учествовао у оружаним суковима у Босни и Херцеговини променио став, као и одборничка група којој припада, то јест Странка правде и помирења.

Ни правде ни помирења осим у називу организације.

Постоје људи који остају верни положеној заклетви као што је истој остао веран наш капетан.

Заклетву је положио СФРЈ и као војник поступао у складу са заклетвом и наређењима.

Није дезертирао и није био колаборациониста.

Није ли то за похвалу и није ли то за пример свим будућим генерацијама?

Очито да већник и његова организација сматрају другачије.

Њима је праведно да споменик капетану не буде подигнут, а да мост у Пријепољу понесе име “Фатихов” (освајачев) мост”, те да се улице у Новом Пазару називају по Аћиф ефендији.

За разлику од Фатиха наш капетан није ишао да осваја друге земље већ је свој живот положио за своју, а у складу са заклетвом коју је положио.

За разлику од Аћиф ефендије наш капетан није био сарадник окупатора и није био ратни злочинац.

Зар стварно већник мисли да се оваквим ставовима може градити поверење?

Шта то Велиши може да се замери? Да није чинио какве злочине?

Није, јер би већник једва дочекао да проговори да јесте.

За већника је изгледа споран због поштовања дате заклетве својој сопственој земљи.

Наведена организација којој припада већник очигледно све чини супротно правди и помирењу назначеном у називу, а с правом се може поставити питање у чије име и за чији рачун.

Верујем да би већина грађана Пријепоља кренула путем капетана Велише Кијановића, то јест, да у својој земљи и свом народу буду запамћени као хероји, а не као колаборационисти и злочинци.

Али свако од нас бира свој пут, и како већник лепо написа у својој објави: “Нисмо исти и никада нећемо бити исти.”.