Размишљам данима о сличностима и разликама данашњих протеста и оних који су се одржавали пред 5. октобар 2000. године.
Сличност је видљива за све оне који су узели учешћа у тадашњим протестима. Рукопис је исти. То се види из сличне симболике, из тога што “неко” обезбеђује средства за учеснике блокада и организацију протеста, из тога што не постоје вође протеста…
Имали смо прилику да након 5. октобра 2000. године чујемо од оних који су учествовали у организацији Отпора одакле су финансиране активности и где се ишло на обуке. Чак су након промена у Србији активисти отпора ширили “демократију” и обојене револуције по Грузији и другим земљама.
У време тадашњих протеста грађани су тражећи више демократије, слободе говора, желели су да буду део Европске уније, да путују слободно, да се осети материјални бољитак.
Говорили су нам да је једини проблем Милошевић и да онога тренутка када њега више не буде креће просперитет, да у кратком року постајемо део Европске уније, да ће у држави све оно шта не ваља бити уређено.
И шта смо добили? Уместо више демократије и слободе добили смо либерални капитализам латиноамеричког типа, корупцију највишег нивоа у коме су привелеговани куповали све оно што је било вредно, а радници-грађани су завршили на улици.
Сада имамо захтеве студената који суштински не могу или их је немогуће испунити.
Први захтев је објављивање комплетне документације о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду. Неки документи су објављени. Власт каже да је објавила све, а “студенти” да није, али не наводе шта је то што постоји а да није објављено. Да ли постоји још нешто? Како можемо то да знамо?
Други захтев јесте одбацивање оптужби против ухапшених и приведених на протестима. Да ли треба и да ли се могу одбацити оптужбе против оних које смо видели на снимцима да нападају полицију? Искрено мислим да не треба и да овакав захтев не може да се испуни. Имало би смисла да се захтев конкретно односи на неког за кога постоје материјални докази да није предузео радње извршења кривичног дела за кога га терети тужилаштво.
Трећи захтев се односи на нека лица која су напала студенте и професоре на ФДУ, то јест, да МУП против тих лица поднесе кривичне пријаве. Колико ми је познато овај захтев је испуњен.
Четврти захтев се односи на повећање издвајање средстава за државне факултете за 20 одсто. Ово је испуњено већ првих дана протеста и блокада.
Чини ми се да су захтеви намерно постављени да се не могу испунити или да се увек може рећи да “има још један папир” који није објављен.
Када је у питању разлика, иста је евидентна. Тада су на челу опозиције били Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић, Небојша Човић, Драгољуб Мићуновић, а данас Драган Ђилас, Мариника Тепић, Горан Јешић, Срђан Миливојевић…
Волео бих да постоји паралела између ових лица, али је нема. Нико од ових садашњих није ништа важно представљао тада, нити би, да су активни ови побројани, ни сада поред њих представљао било шта до водоноше.
Замислите само ситуацију да нам Срђан Миливојевић буде председник Владе уместо Зорана Ђинђића или да Драган Ђилас буде председник уместо Војислава Коштунице, а да се Мариника Тепић бави побуном у Бујановцу и Прешеву уместо Небојше Човића.
Лично не бих волео да се нађем у том експерименту.
У Пријепољу су најављени протести дана 25. 1. 2025. године. Ми макар имамо континуитет јер ће протесте повести између осталих и Слободан Гојковић који је коначно сазрео и вратио се почецима у Савезу комуниста.
А ученици нека питају родитеље или бабе и деде како се владало док је именовани био у питању, какву је добробит донео грађанима Пријепоља и колико му је времена од 5. октобра 2000. године било потребно за запосли целу ширу породицу.
Ја лично за њиховим и његовим чактаром нећу ићи.
Курцио Малапарте II
