Иако филм „Три карте за Холивуд“ представља критику једног ауторитарног комунистичког режима, последњих дана ми у мисли долазе реплике Бранислава Лечића, који у улози милиционера са микрофоном подстиче интервенцију милиције речима: „Милицијо, поступи по наређењу! Тооо! Хватај, хапси, гази! Тоо! Напред, милицијо!“

Пре више месеци сам о овоме што се дешава у Србији овде писао – да ме подсећа на време пре 5. октобра 2000. године, да је рукопис исти и да долази споља. Време је показало да сам имао право.

Како време одмиче, ситуација у друштву се заоштрава и у све већој мери угрожавају се основна људска права већине грађана – и то од стране оних који, блокирајући животе других, говоре о својој слободи да јавно изразе мишљење, да протестују и испољавају грађанску непослушност.

Ако пођемо од основног принципа да је слобода човека ограничена слободом другог човека, можемо једино закључити да ти који већ месецима блокирају саобраћајнице угрожавају слободу већине грађана. Нико нема право наметати и другима уређује живот по мери својих вредности као јединих које се морају поштовати, занемарујући друге и другачије.

Верујем да се макар око овога морамо сложити.

Уставом РС прописано је да је зајамчена слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Такође је уставно дозвољено да се слобода изражавања може законом ограничити ако је то неопходно ради заштите права других и ако је сразмерно потреби у демократском друштву.

Не постоји ни најмања назнака да се слобода мишљења и изражавања не угрожена у Републици Србији, већ је на таквом нивоу да извитопирена перцепција те слободе доводи до угрожавања слобода већине.

Свим грађанима РС зајамчена је и слобода кретања, која је угрожена деловањем блокадера.

Када је у питању одговорност за тренутно стање у друштву, сама логика води до закључка да је најодговорнија извршна власт.

Наиме, уместо да државни апарат функционише у складу са законима, извршна власт је месецима занемаривала права већине грађана, чија је слобода угрожена деловањем блокадера, и није примењивала овлашћења која има на располагању.

Толерисањем незаконитих поступања блокадера, власт им је дала много више права него што им по Уставу и законима припада, а све на уштрб већине грађана.

У последње време чини се да држава почиње да функционише у смислу предузимања мера у складу са законом како би се коначно зауставило кршење права већине грађана.

Сигуран сам да је држава поступала у складу са Уставом и законима од почетка ове „револуције“, не бисмо се налазили у оваквој ситуацији месецима.

Највећи проблем је што је држава (власт) својом пасивношћу и толеранцијом према блокадерима довела стање у друштву до усијања, то јест довела грађане којима је слобода кретања угрожена до ивице – да се сами почну борити за своју слободу.

Крајње је време да држава све ресурсе које има употреби на отклањање оваквог стања које угрожава и саму државу, јер уколико до тога не дође – и сама држава ће нестати, и владаће само закон јачег. То је увод у потпуни распад државе и друштва.

Због тога је, понављам, нужно да се предузму све мере које стоје на располагању држави, укључујући и увођење ванредног стања на које држава има право уз забрану јавних окупљања у складу са одредбама члана 200. Устава РС, уколико процени да постоји јавна опасност која угрожава опстанак државе и грађана.

И да завршим са Лечићем: „Напред, милицијо!!“

Курцио Малапарте II

Бравар

Морам посебно да се осврнем на нешто што ми изазива подсмех, а то је та фама о пумпању Новака Ђоковића, чију подршку блокадери стално истичу.

Уз сво поштовање његових успеха и чињеници да је најбољи тенисер свих времена, да је један од највећих спортиста откад се организују спортска дешавања – чињеница је и да је реч о човеку који је својих 40 година провео трчећи за лоптицом, као и да има завршену осмогодишњу школу.

Несхватљиво ми је да било ко може озбиљно узимати мишљење и ставове некога ко има само свршених осам разреда.

Испод бравара до сада нисмо ишли.