Овог петка је у великој сали Дома културе у Пријепољу одржано традиционално гусларско вече “Бесмртници Пријепоља”, на ком су суграђани имали прилику да уживају у песмама познатих српских и црногорских гуслара. Ово вече, које је спојило традицију и младост, показало је како се обичаји и култура наше земље очувавају и у савременим временима, упркос брзим и модерним променама у друштву.

Само вече отворио је водитељ Жељко Чуровић, поздравивши све присутне, али и пријепољске бесмртнике који су дали живот – оно највредније што човек може дати. Међутим, они су сматрали да су образ и слобода битнији и од самог живота, а на нама је да их поштујемо и поклањамо се узвишеном чину њихове пожртвованости. Гусле су те које памте подвиге наших предака кроз векове, и тако ће запамтити и подвиге пријепољских бесмртника, водећи их кроз будуће векове и будућим нараштајима као опомену да морамо да се сећамо.

Он је потом позвао председника Скупштине Пријепоља Станка Кијановића да каже пар речи и поздрави све присутне.

Председник Скупштине Пријепоља господин Станко Кијановић је након изласка на бину поздравио присутне у име грађана, локалне самоуправе и лично, те упутио посебан поздрав црквеним великодостојницима, изасланицима и архиепископу Атанасију. Он је такође поздравио удружење гуслара “Радиша Томашевић” које носи име великог човека – хуманисте, патриоте и добротвора. Гусле, као национални инструмент Срба, били су присутне у свим крајевима где су Срби живели и играле важну улогу у надахњивању и лечењу народа. Кроз историју, српски народ је био у сталним сукобима са освајачима, али су гусле и народни уметници чинили да се хероји уздигну и остану у сећању, што је важно за нашу нацију, као и за Пријепољске бесмртнике.

Захваливши се свима на пажњи, господин Кијановић је изразио наду да ће ово вече дирнути све присутне, подићи им адреналин и одушевити их наступима удружења гуслара, као и учинити их поноснима што припадају српском народу.

Потом је пред публику изашао парох Никола Перковић поздравио је присутне у име Епархије милешевске, пожелевши да вече буде благословено. Он је истако важност сећања на оце, праоте и све претке, посебно ове недеље, која је посвећена сећању на њих. Кроз гусле и епске песме, присутни су се присећали Пријепољских бесмртника који су жртвовали своје животе за чврсте темеље на којима данас живимо. Перковић је завршио свој говор благословом и поздравима митрополита Атанасија.

Након тога, водитељ је честитао у име Савеза гуслара Србије новом члану Савеза гуслара Радиша Томашевић, момку Ивици Томашевићу. Јер, Радиша нас је напустио физички, али је остао да живи са нама гусларима и са друштвом гуслара из Пријепоља, које носи његово име. А на нама је да га се сећамо и помињемо кроз време, јер је наше од оца остављено сину, а од сина његовом потомству.

Владан, његов син, је и вечерас са нама и ја га овом приликом поздрављам.

Старозаветни цар Израеља Давид, борећи се против Голијата, дакле против зла које никада не престаје у својим искушењима, писао је, парафразирам:

„Чувао сам овце и начиних гусле, и прстима својим направих псалтир.“

Очигледно је цар Давид тражио потпору у својој борби против зла и нашао је у гуслама, јер је уз њих чинио псалтир. Тако је победио зло и од тада до данашњег времена, српски род, односно српски народ, је преузео у руке гусле Давидове и носимо их кроз време. И са њима подсећамо на све наше јунаке, војсковође, победе и поразе, на све оно што чини један народ, певамо у народном епу.

Дакле, ево и вечерас са вама су народни гуслари који ће покушати да дочарају прошло време, у којем је заиста било витештва, које преносимо овим, а и будућим генерацијама, да не посрну у свом послу, него да имају темељ на који могу да се ослоне. А тај темељ је прошлост, јер без ње нема будућности.

Зато је са нама вечерас нови члан друштва гуслара Радиша Томашевић,  млади Ивица Томашевић, његов рођак, па ћемо га послушати.

Ово вече је такође улепшао песник др. Данило Васојевић из Београда, аутор књиге „Кошмари Кошара“, који је својим продорним гласом и песмама о војницима са Кошара дотакао срца свих присутних. Једним дивним наступом обогатио је наше знање и оплеменио сећање на њих.

Затим је водитељ рекао: „Српски народ је најдаље догледао и најдубље домислио из очију слепих гуслара, јер те слепе јаме су најдубље јаме српскога памћења. И ми данас, физичким очима, много мање видимо него они слепи који су стварали еп“, и најавио Васу Ђондовића из Пљеваља.

Потом је рекао: „Распети између царинских чеха, Требиња, Часловаца, славенског језика и ћириличног писма, али и руског црквеног појања с једне стране и Крштене Европе која је мирно гледала наш нестанак с друге стране. Тражимо се још од сеобе Црнојевића, на друмовима који са Балкана воде у свет, не знајући куда да окренемо – да ли убицама или браћи. Препирући се и данас, јесмо ли Словено-Серби, Серби, Дороби, Рашци, Срби, или смо само Срби. У том препирању нестајемо као народ, а све то и више од тога памтиле су гусле, и својим памћењем сачувале име Србиново, док ми нико не може да се постиди свог рада, чекајући, ваљда, да се гусле постиде нас.“

На нама је да то поправимо и да чујемо младог Синишу Петрића који нам стиже из Ниша.

Причајући тако и трагајући за нашим јунаком из Другог светског рата, Радом Кордом, за кога сте сви вероватно чули, који је био овде на тромедји, трагајући за његовом судбином, а мој отац је био његов војник, чуо сам једну анегдоту од његових сабораца. А она гласи: „Био је један човек, његов пратилац, који је у једном моменту свратио до Бијелог Поља на коњу да се обрије. Извео је брицу из бријачнице да га овај обрије док он седи на коњу. Тада брица морао да донесе столицу и попне се на њу. Он извади љевор (црногорски израз за револвер) и упери у њега, па му рече: ‘Избаци то из главе што си наумио и бриши.’ Те је овај тако и урадио и вратио се кући. Његов син то није знао, али је он, свакако, преживео рат, оженио се и имао срећну породицу. Има он једног младог дечака коме сам ја причао ту причу, а он, овако ђавољаст, и данас је међу нама уз гусле. Он ће изаћи да нам овде одсвира, а његово име је Властимир Бараћ.“

Потом је водитељ цитирао речи Светозара Марковића: „Прави родољубац не треба да љуби своје отаџбину као свиња поток где налази жира и воде”, него да љуби искрено, ма колико био удаљен, макар му оно зло чинило и желело. Отаџбинa се брани као очи своје, без обзира на цену. То су знали и пријепољски бесмртници због којих смо се и окупили вечерас.

Најавио је доктора Данила Васојевића да поново изађе на сцену и уз своје стихове поново засени слушаоце.

Међу гостима који су певали, такодје су учествовали и познати српски гусларс из Београда, господин Саша Лакетић, и Војо Голубовић из Пљеваља, Зоран Остојић и Новко Рељић из пријепоља.

Водитељ се на крају програма захваллио свима који су присуствовали и позвао их да се поново окупе 25-ог априла на гусларској вечери у знак сећања на Радишу Томашевића.