Јуче ме је затекла вест да су матуранти Пријепољске гимназије донели одлуку да одустану од потпуне обуставе и да се врате на наставу, те да ће у знак протеста излазити са часова након 30 минута. Како вести кажу на овај корак су се одлучили због великих притисака на родитеље и ђаке, с једне стране, и због изостанка очекиване подршке њихових професора, са друге стране.
Иначе, матуранти су у протест ушли вођени некаквим идеалима.
Идеал је замисао или представа максималне вредности, савршенства, најпожељнијег стања ствари, којим се непрестано тежи. Та тежња је континуирана и сваки поступак појединца који се води неким идеалима је усмерен на њихово остварење.
Многи у свету и у нашој земљи постали су пример на који начин се бори за идеале. Многи од њих су за идеале дали оно најважније, слободу и живот. Слагао се или не са вредностима којима су се водили поменућу неке.
Пошто су матуранти у обуставу ушли како би подржали студенте први ми је на памет пао Јан Палах, студент на Карловом универзитету у Прагу. Исти се у центру Прага, вођен својим идеалима спалио и постао симбол борбе за слободу и идеале.
Ту је и Шеик Ахемд Јасин, оснивач и вођа Хамаса. Иначе човек који је боловао од параплегије и живот провео у инвалидским колицима. Био је затворен од 1989. године до 1997. године, а убијен је 2014. у Гази у израелском ракетном нападу док је истрајавао у својим идеалима.
Не могу а да не поменем и Ернеста Че Гевару, аргентинца, једног од вођа кубанске револуције. На Куби је након револуције обављао функцију директора Централне банке, министра индустрије и главног амбасадора Кубе у свету. Све је то оставио и отишао да се бори за своје идеале прво у Конго, а затим у Боливију где је убијен.
Могуће је да наши матуранти нису чули ни за Нелсона Манделу, првог црног председника Јужноафричке републике. Човека који је свој живот посветио борби против апартхејда и због те борбе, вођен својим идеалима у затвору провео укупно 27 година, од 1962. године до 1990. године.
Ако наши матуранти нису чули за ове “странце” морали би знати понешто о Надежди Петровић, нашој чувеној сликарки, једној од оснивача Кола српских сестара, која уместо да Први светски рат проведе у Паризу чекајући његов крај, због својих идеала волонтира као болничарка и умире у Ваљеву 1915. године од последица тифуса.
Има их још, па је тако неки Богдан Жерајић 1910. године покушао, вођен својим идеалима, атентат на окупаторског поглавника Босне генерала Маријана Варешанина. Иако није успео са атентатом, вођен својим идеалима и не желећи да се преда окупаторима извршио је самоубиство и постао симбол борбе за слободу, инспирација за Младу Босну. Да није било Богдана не би било ни Гаврила Принципа који га помиње у стиховима: “Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:Ко хоће да живи, нек мре, Ко хоће да мре, нек живи. “
Можда наши матуранти не знају, али на овим просторима је живео и Мицко Крстић, четнички војвода у Старој Србији. Борио се против османлија вођен својим идеалима и био ухапшен и осуђен на 101 годину zatvora 1882. године. Занимљив је због тога што су османлије хтеле да га пусте из затвора 1897. године када су Бугари издејствовали амнестију за све Бугаре у османским тамницама, али је одбио пуштање на слободу истичући да он није Бугарин већ Србин, и то све вођен својим идеалима. Због тога је у тамници био до 1901. године, али је постао пример свим другим који су четовали по Старој Србији.
Људи који су вођени идеалима и жртвовали оно најважније има много у нашем окружењу, у даљој или ближој прошлости. Да не пишем о свима поменућу само неке: Милош Обилић, Стеван Синђелић, Војин Поповић или Војавода Вук, Војислав Танкосић, Драгутин Димитријевић Апис, Мустафа Голубић, Стјепан Филиповић, Љубо Чупић, мајор Милан Тепић.
Драги матуранти, ако су вам сви побројани просторно далеко за пример борбе за идеале имате Проту Јефта Поповића Кувељу, једног од вођа Бабинске буне, Владимира Перића Валтера кога сте наводно вратили у родни град и једног младог и храброг момка из Пљеваља, потпоручника Војске Југославије, Предрага Пеђу Леовца који се након рањавања и недовољно опорављен, вођен својим идеалима, вратио на реон карауле Кошаре где је погинуо 14. априла 1999. године у 23 години живота.
О Пеђи се данас певају песме и представља симбол борбе за слободу, а ви драги матуранти сте својим потезима показали да или нисте били вођени идеалима или да ви нисте материјал који може да носи идеале, те да вам је много ближа песма Рибље чорбе и стихови из наслова текста.
За људе који имају идеале не постоји притисак који неће поднети, нити им је за борбу за идеале потребна подршка од било кога.
Јану Палаху није требао нико, а вама треба да читате јер се једино читањем може створити и учврстити систем вредности и идеала којима треба тежити.
За идеале се не бори праћењем чактара.
Курцио Малапарте II
